U poslednje vreme često čitam raznorazne postove o depresiji i ljudima koji pate od iste ili bar veruju da pate, pa jelte su smogli snage da o tome javno i progovore. Možete me slobodno nazvati neznalicom, sadistom, budalom kako god hoćete, ali drugari ja u taj bullshit ne verujem!

Depresija je jedna od stotinu izmišljenih novotarija da bi ljudi poput psihijatara imali šta da rade i da globe raju napaćenu (eto malo sam duhovit, da mi se ne uzme za zlo). Ovaj narod, ova država nije nastala tako što su ljudi kukali i lamentirali, nastala je krvavim putem, žrtvama, teškim situacijama gotovo bezizlaznim. Da li ste čitali nekad da je neko u tim momentima zapadao u depresiju? Mislite li da je bilo vremena za to?

Slika i deo teksta je pozajmljen sa FB stranice ISTORIJA SRBA

Ovo na slici je majka srpskog vojnika koja nosi lobanju i kosti poginulog sina, u leto 1916. godine na Solunskom frontu. Ukrasila ih je nevenom, cvećem kojim je najčešće i kićena vojska kada je kretala u rat. Nije vojsci bilo potrebno sečeno cveće, narod ga je kitio njime, “kiteći živog Hrista u onome ko je pošao da da život za drugog”. Da li je ova srpska majka imala vremena da priča o depresiji i problemima i mukama koji su je zadesili?

Ova majka je dala sina svojoj otadžbini. A on je dao svoj život za nju. Za druge, za rod svoj. Dao je život da vi danas ne bi morali i da bi živeli u boljoj situaciji nego što je on morao. Da li je grešku nesretnik napravio, ako se uzme da nam je pola nacije danas u nekoj depresiji. Pitam se…

Svako od nas ima teške momente i periode u životu. Vreme je takvo, nije lako uopšte i da vam kažem nešto pošteno: nikada neće ni biti. Neki se u životu snađu bolje, neki lošije i mogu slobodno reći da je na delu neki vid prirodne selekcije. Moram vam reći i da ne želim da neko pomisli da je moje pisanije usmereno na negaciju takvog stanja duha i svesti, moje pisanije predstavlja negativan katalizator koji treba da usmeri ljude da skupe hrabrost koja im je potrebna i suoče se sa životom i problemima koje on nosi samostalno i hrabro, jer naša nacija nije nastala kukanjem nego polaganjem najvrednijeg što imamo, često i života.

Slika i deo teksta sa Wikipedia

Jevto Jevtović (na slici) je jedini redov srpske vojske koji je, u toku povlačenja srpske vojske, izneo na plećima brdski top i doneo ga neoštećenog u Drač. Kada se uverio general Gijom mu je predao svoj orden Legije časti, u stavu mirno Jevto mu je preko prevodioca rekao: „Ne treba meni ordenje, već džebane (municije), da se vratim Gojnoj Gori”. Taj stav, moral i vera su nešto za šta se bojim da polako iščezava iz našeg kolektivnog duha. Dugo sam se libio da napišem nešto ovako, ali stanje duha u ljudima oko mene koje vidim i osećam je u tolikoj krizi da jednostavno ne mogu više da žmurim na to.

Nekad mi se i čini da nam je ovako kako jeste zbog toga što živimo život odrečan našoj vekovnoj filozofiji života, život po meri zapadnjačke filozofije. Oduvek sam voleo taj susret istočne i zapadne filozofije života. Jedan odličan primer koji mi je ostao urezan u pamćenje je razgovor Tonija i Svetlane u seriji Sopranovi.

U ovoj sada kultnoj seriji, rečenica koja mi se najviše ucrtala u glavu bila je:

“that’s the trouble with you americans…you expect nothing bad ever to happen….when the rest of the world only expect bad to happen….and they are not dissapointed.”

Genijalan lik Svetlane sjajan je primer hrabrosti koju jedna osoba može i mora da poseduje. Dok Toni ide na seanse i kuka kako je njemu najteže i tobože samo on ima probleme koji su najveći, Svetlana svojim rečima deluje u potpunosti osvešćujuće i otrežnjujuće prikazujući nam stvari onakvim kakve zaista jesu.

Zato želim otvoreno da kažem sramota je! Zbog naših predaka koji kosti ostaviše širom Albanije, Grčke, Makedonije i Srbije govoriti o depresiji. Jeste, rekao sam to, sramota je, zato sam i naslov stavio da bude čuvena rečenica naših đedova solunaca povratnika. Nije depresija stanje psihičke posrnulosti, depresija je posrnulost vere i duše, nesklad duše i tela zbog odsustva vere.

Gospodo, braćo, sestre, drugari, prijatelji…

Otuđeni od Boga, ljudi danas vere nemaju pa im je i duša prazna i neispunjena. Ne veruju u Boga, samim tim ni u sebe. Ne postoji ruka, delo ili reč čoveka koja može dušu smiriti i utešiti kao vera. Znam da su mnogi koji će ovo čitati ateisti, nereligiozni ili čak protivnici vere, ali lično mislim da smirenje čoveku dati neće niti jedan lek i seansa kod ljudi koji sa verom dodirnih tačaka nemaju (lični stav autora). I nemojte da mi se brani neko situacijom u crkvi. Crkva je jedno, a vera je drugo. Veru svako nosi u srcu i duši, crkva je samo materijalni prikaz grešnosti kojoj je čovek sklon. Veru nije teško pokvariti, teško ju je održati u čoveku, tome i služe razna iskušenja koja nam život nameće. Kako reče vladika Nikolaj: Drži veru pošto-poto. I čekaj dok ljubav iz vere ne nikne. Izgubiš li ljubav, izgubio si mnogo, izgubiš li veru, izgubio si sve.

Zato želim da zaključim ovaj kratak tekst porukom svima koji ovo budu čitali, bili oni ma koje veroispovesti i duhovnog stanja. Okrenite se veri, veri u sebe, veri u ljude oko sebe, veri u ljubav, veri u moralne vrednosti, veri u Boga. Verujte da možete da se izborite sa problemima i iskušenjima, verujte da nije samo vama teško, da uvek ima i nekoga kome je mnogo teže. Verujte da je život težak i pun iskušenja, verujte da možete biti pobednik, verujte da ste već pobednik jer kako reče Zoran Đinđić, od 40 000 spermatozoida jedan je uspeo. Dobili ste najveću bitku, svi ste vi rođeni kao pobednici, odgovornost je velika da uradite nešto sa svojim životom. Zato manje kukanja, više vere i rada i polako ćete uvideti da je depresija samo prolazno stanje čije ključeve vi držite u svojim rukama. Završiću jednom sjajnom:

Iz noći koja me obavija crna, kao najdublja jama
zahvaljujem Bogu – koji god da jeste
na ovoj neosvojivoj duši.

U okrutnim kandžama okolnosti
nisam posustao niti naglas zaplakao.

Pod udarima mogućnosti
moja glava je krvava ali ne i pognuta!

Izvan ovog mesta gneva i suza
vreba samo užas senke.

ALI ĆE ME ZLE GODINE OPET TRAŽITI
I PRONAĆI NEUPLAŠENOG.

Nije bitno koliko je uska kapija…
koliko je ispunjena tragom neuspeha…

JA SAM GOSPODAR SVOJE SUDBINE.
JA SAM KAPETAN SVOJE DUŠE!

Viljem Ernest Henli

VAŽNO:

Ovaj članak ne predstavlja poziv bilo kome da obustavi svoje redovne terapije, seanse, lekove i slično. Članak isključivo predstavlja stav autora o depresiji i u potpunosti ne obavezuje nikoga da primenjuje ono što autor smatra ispravnim za činiti. Svako ima za pravo da pročita napisano, ali sam snosi odgovornost za svoja dela i postupke.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here